Novi Eden – novi život

Probudio sam se pre nešto više od tri godine, ni po čemu specifičnog 25.avgusta godine 2010. Nekako su mi i dalje bliže te stare brojke koje su naši preci, prvi kolonisti, doneli sa Zemlje, nego sistem po kojem današnje imperije već milenijumima unazad računaju vreme. Sada kada razmislim malo bolje, pravo je čudo da su se oko nečeg uopšte složili pa makar to bilo i računanje vremena.

Glas na razglasu kao da je ponavljao neke servisne informacije koje su tog trenutka u mojoj glavi još uvek odzvanjale kao neprekidni eho. Nisam se mnogo trudio da razumem o čemu je prijatan ženski glas govorio. Nisam se sećao mnogo čega, ali sam imao utisak da sam već „postojao“. Nisam se sećao tog prošlog života, ali je njegov duh od samog početka sa mnom, baš kao neki loš deja vu koga nisam mogao da se otresem. Ubrzo nakon toga shvatio sam da, i ako o sebi od ranije nisam znao baš ništa, znao sam da upravljam Caldari frigatama klase 1 i da se nalazim na nekoj svemirskoj stanici. Zapitao sam se „Čekaj, Caldari, Amarr? Rat imperija, NPC dronovi, Jita, šta?“ Sve mi je to delovalo novo, a opet odjednom sam znao sve o tome. Informacije su počele da nadiru kao da je neko prethodno sve to download-ovao u moj mozak, za koji sam vrlo brzo shvatio da je moguće priključiti ga na računar kao kada uključite blender u struju samo bez kabla.  „Ko bi još to sebi poželeo?“ pomislio sam u sebi. Ogromna količina informacija i saznanja koja je navirala iz meni nepoznatog dela glave se munjevito brzo kretala ispred mojih očiju kao da sam čitao iz neke knjige. Ogroman displej u prostoriji gde sam se nalazio se upalio ispred mene. Na ekranu se pojavilo „Dobrodošli Balcanis…“; pretpostavio sam da je to moje ime. Hologram pod imenom Aura me je upitao da li želim da saznam više. Želeo sam da shvatim ko sam, gde se zapravo nalazim, i otkud ja uopšte ovde. Naučio sam o Zemlji, matičnom svetu svojih predaka i pronalasku crvotočine koja je vodila do udaljenog, nepoznatog dela svemira koji danas zovemo Novi Eden. Saznao sam o kolonizaciji koja je na kraju završena skoro totalnom katastrofom, samo da bi se nakon više hiljada godina ljudski rod ponovo izdigao kako bi bio zajedno sa zvezdama. Nisam mogao da se otmem utisku kako istorija ima naviku da se ponavlja makar bilo to i nekoliko hiljada godina kasnije.

Hologram je svojim pomalo dosadnim, ujednačenim i digitalizovanim tonom odgovorio na dosta mojih pitanja, mada nije mogao da zadovolji sav moj saznajni apetit u tom trenutku. Ipak, Aura me je uputila dovoljno kako bih bio u mogućnosti da se snađem u prostoru oko sebe ako ništa drugo. Ah da, usput mi je napomenula i malu činjenicu da sam besmrtan!

Naučio sam kako da pristupim svom ličnom, kao i interfejsu svemirske stanice. Mogao sam da pristupim svom elektronskom bankovnom računu, emailovima, informacijama sa lokalnog i regionalnog tržišta, stvarima koje sam imao u posedu. Međutim, i dalje sam ispred sebe imao jednu veliku nepoznanicu – šta sad? Vratio sam se dobrom znancu, dosadnoj holografskoj projekciji kako bih saznao kuda dalje i kako mogu da napustim stanicu u kojoj se trenutno nalazim. Rekla je „Možete to učiniti vrlo lako uz pomoć bilo kog svemirskog broda za koji trenutno imate dovoljno predznanja da upravljate“. Sećam se da sam u tom trenutku pomislio kako ću ja sam da upravljam celim svemirskim brodom. „Zar mi za to nije potrebna nečija pomoć?“ „Gde ću naći posadu?“, upitao sam. Objasnila je da je dodatna posada nepotrebna, a da sve što trebam da uradim jeste da sednem u svoj pod a zatim se njime dokujem u svemirski brod. Pristupio sam interfejsu stanice i pokrenuo mapu. Brzo sam našao put do hangara, a kada sam tamo konačno stigao i prvi put ugledao svoj pod, rekoh sebi „Ja u ovo neću da uđem“.

Shvatio sam da mi je bila potrebna pomoć… pomoć nekog ko nije bio 100% sazdan od elektronskih kola i hologramskih zraka. Krenuo sam u potragu za drugim ljudskim bićem koje će biti u mogućnosti da mi da odgovore na još mnoga pitanja koja sam u sebi nosio.

Ostavi komentar

*